Kako sam naučila da čitam novine
Na uglu ulica Kondine i Majke Jevrosime, nalazio se jedan kafić, neobičnog imena – Biblioteka! Baš u tom kafeu, okupljala se jedna družina, novinari redakcije “Vreme”. Za velikim stolom u Biblioteci, u tom društvu, svakodnevno je sedeo i moj brat od tetke, Radoslav Ćebić, poznatiji kao Ćeba. On je bio razlog, zašto sam uopšte svraćala u Biblioteku. Da vidim i pozdravim brata i usput oslušnem neku od ozbiljnih ili neozbiljnih tema koje su se vodile za tim stolom.
Jedan od svakodnevnih Ćebinih drugara za stolom bio je i Dragoljub Žarković Žare, može se reći, koren i temelj navedene redakcije. I ako je delovao kao mrgud, zbog čega sam imala potrebu da se svaki put iznova predstavim, sve dok mi nije skrenuo pažnju da zna ko sam, naprotiv namćorastom izgledu, njegova obraćanja su uvek bila ljubazna, blaga i duhovita.
Za tim stolom su se uvek vodili neki zanimljivi razgovori. Biblioteka im je bila, čini mi se, više nego redakcija, mesto za sastajanje i razmenu ideja, a za mene mesto gde sam sa sigurnošću mogla da sretnem brata i podružim se sa njim. I kafana se stopila sa svojim gostima pa su zidove Biblioteke ukrašavale naslovnice nedeljnika “Vreme”. Ćeba je uvek izvlačio primerak nedeljnika koji bi mi poklanjao. Rekoh mu jednom prilikom, da ne želim da uzmem novine jer ima puno teksta a ne stižem ništa da čitam, što opterećuje moju štreberesku savest da nešto ostane nepročitano. Tada se uključio Žare i objasnio mi da se novine samo prelistaju – malo napred, malo nazad i u sredini, i pokupi se samo ono što je bitno i što mi je interesantno. “Nema tu puno šta da se čita!” – rekao je. Usvojila sam toliko navedeni savet da isti primenjujem i na pojedine knjige jer vremena se ima samo poentu.
Sem svakodnevnih gostiju samih po sebi interesantih, ono što je meni i sličnima meni, kupoholičarkama, bilo vrlo primamljivo u Biblioteci, jeste činjenica da se iza šanka krio štender sa garderobom na prodaju, koji vlasnica kafane ponosno razvuče na zahtev onih koji su znali trik i onda se pojave razne krpe, zanimljive i šarene a cene sve u evrima! Tad kreće presvlačenje iza neke crne zavese koja je vodila do toaleta, iza šanka ili pak u toaletu. Sve mami da se kupi a sve realno bespotrebno. Jedne večeri kad sam na putu iz grada do kuće svratila da pozdravim mog Ćebsa i bacim pogled na štender, kupih blesavu suknju na rese (sa slike) za 20 evra. Pitah Ćebu, dok je sa ekipom gledao tv show “24 minuta sa Zoranom Kesićem”: “Da kupim?”, odgovor je uvek bio: “Kupi!” Zbog modela nepraktičnog i ekscentirčnog, retko kad sam imala priliku da je obučem. Svega par puta od kojih je jedan ovekovečen ovom fotografijom.
Jednom prilikom, isto sam se zarovila u ponudu na štenderu pa mi je pažnju privukla dugačka, neobična, ciklama haljina sa šarenim detaljima. Navukoh je preko garderobe koju sam imala na sebi pa sedoh za sto sa Ćebom i Žaretom i nastavih razgovor. Pitaše me što je ne kupim kad mi odlično stoji? Objasnih da sam je obukla tek da se zasitim i da me želja za njom mine jer je sintetička i generalno, meni nepotrebna! Kupoholičaru kao meni, treba samo da se smiri taj prvi instinkt želje za kupovinom, okidač za novim, da se opusti naglo podignuti hormon sreće izazvan novom krpom koja mi dobro stoji u datom trenutku. Bila im je simpatična moja konstatacija i navođenje kontra razloga za kupovinu haljine koju sam već obukla.
Bio je februar, baš onaj kada su iz Kine stizale vesti o novom, neobičnom, korona virusu, koji preti da zahvati ceo svet. Našla sam se sa Ćebom da mu ispričam o mom novom poslu čije sedište je bilo takođe u blizini njegove redakcije ali i kafane u kojoj je redakcija stalno odsedala. Ovaj put smo seli u kafe “Press”, drugu Ćebinu kafanu koja se nalazila u zgradi, u neposrednoj blizini Trga Republike, gde je nekada bila redakcija Biljinog magazina “Turistički svet” a posle, jedno vreme i redakcija nedeljnika “Vreme”. Zapravo, našli smo se da mi ispriča priču o Žaretovom odlasku. Bila sam zaista tužna zbog toga. Pili smo rakiju, kao i uvek, al ovaj put, za Žaretovu dušu. Razgovarali smo. Ja sam brbljla kao i uvek, što mi je svojstveno jer ne može govorni aparat da podrži brzinu toka mojih misli, a Ćeba, odličan slušalac, uvek bi me je vraćao unazad, da saberem misli, pa ponovim smisleno ispočetka. Bio je zadovoljan mojim novim poslom i veličinom telefona koji sam dobila kao poslovni. Nakon par rakija, krenula sam kući a on je ostao. Pri pozdravu, poljubila sam ga jako i dugo u obraz (volela sam da gnjavim, grlim i ljubim Ćebu) i tražila mu da i on mene tako isto poljubi. To je bio naš poslednji susret i pozdrav.
Usledila je pandemija i neka nova stvarnost i karantin koji nas je zadesio nespremne na otuđenost. Par poruka razmenjenih sa Ćebom u inbox tek da mu se pohvalim da mi na novom poslu ok ide. Došao je i taj 1. maj, poslednji dan karantina. Dan kada se naš Ćeba, večiti kapriciozni buntovnik, uputio na Zlatibor i u povratku, po noći, odvezao u večnosti. Javio se iz novina da više nije sa nama. Ostali smo nemi, tužni, nespremni na tu vest i pomalo ljuti.
Suknja i dan danas visi u ormaru i čeka priliku gde može da se obuče ili će ostati da stoji kao uspomena na mog Ćebu, njegovu ekipu i njegove kafane.
